Majski dan u BG kafiću. Sedela je sa dve drugarice koje su došle iz Tirane. Dugo ih nije videla, prošlo je više od 15 godina. Prokleti međuljudski odnosi i taj rat i nemiri.
Đula i Belma su se odselile odavno, tata im je zamenio stan u Beogradu za stan u Tirani. Rodom su iz Peći, ali mislio je da je bolje da njegove bliznakinje odrastu među svojima.
Sanja je sa njima išla u osnovnu, obožavale su se. Sećala se sada njihovih nestašluka. Posle mnogo godina su u Srbiji. Prepričavaju svoje doživljaje. Sve zajedno provedene praznike, Uskrs i Božić, obavezno kod Sanje, kao i svaki Đurđevdan, slavu njene porodice. A ona je volela njihove Bajrame, ukus baklava, urmašica koje je stara nana u dimijama spremala. Bile su deca, vesele i neopterećene verom i nacijom. Vozile su bicikl po “25. maju” i Dorćolu. Tajno ulazile i u Sabornu crkvu i staru Bajrakli džamiju. Sada, kao odrasle žene, sede i opet piju kafu, samo ne okreću više šolju. I sada nisu u svojim sobama, već u fensi kafiću.
Belma reče: “Doći će naš prijatelj da nam donese neka dokumenta i ide dalje.”
“Ma OK, je li poslastičar?” bila je pokvarena Sanja, jer uvek su se smejale njihovim rođacima, koji su imali šest sinova i svi su radili u maloj poslastičarnici. Bili su stidljivi i nekako zbunjeni.
“Ma jok, ne živi ovde, iz Beča je i uspešan privrednik je” reče Đula. Pijuckale su i dalje kafu i ćaskale. Sanja je primetila kako se ulicom kreće visok, crn, izrazito lep muškarac. Tek po neku reč hvatala je od starih drugarica. Pogled joj je bežao ka tom nepoznatom momku. Bože kako je lep. Kao da je sam Apolon sišao na zemlju, pomislila je. I dalje je krajem oka držala momka na nišanu.
“Hoćemo li na Kališ posle?” upita Belma.
“Možemo ako želiš i u vozić” nasmeja se Sanja “priznaj da želiš…”
Smejale su se i sećale se dečijih nestašluka. Sunce je nekako išlo pravo u njih i bilo je jako za to doba godine. Odjednom senka se pojavi na Sanjinom licu i sav sjaj sunca nestade.
”Hej, ko mi to krade svetlost” htela je reći. Brzo je bacila pogled, a ispred nje – on.
Apolon, onaj savršeni muškarac.
Ne treptajući je gledao u nju. Moglo bi se reći buljio. Buljila je i ona u njega, možda su joj i usta ostala otvorena. Ko zna… Devojke su ućutale, neznanac pruži ruku ka njoj i glasom koji joj se tako već činio poznat reče: “Skender!”
Njegova ruka je stajala ispružena, ona nije uzvraćala. Sedela je malaksala, da li od tog prejakog prolećnog sunca ili njegovog pogleda? Crne oči, taman ten, visok, zubi beli… Bože, kako to može, zar nije trebao da dođe neko kao oni sinovi od rođaka? Mali, smešni, sa velikim ušima i još većim nosevima… shvatila je da previše vremena stoji zabezeknuta, pružila je ruku i jedva čujno izustila “Sanja.”
Kada joj je stegnuo ruku, kroz nju je prošla neka struja. U tom trenutku, žica sa tramvaja se otkačila, počelo je da varniči na sve strane. Sve puca od elektriciteta.
Da li od tramvaja ili od spoja njihovih ruku??
