To je bilo kao u priči, živeli su na otoku .. sunce more i ribe.. jedna crkva od mermera, jedna gostiona, čamci stari, kamen vino i masline.. Kažem vam to je bilo kao u priči.. ljubav njihova..
On nije imao ništa ona još manje.. Bunili se nisu, leti zega, zimi bura, nedeljom služba a ponedeljkom zna se on u ribanje.. Bolela je glava celo selo od njih, nekada su se svađali, vikali, znao je da poleti i bokal sa vinom ispod stare masline, a umelo je da bude i ugodno u toj seni, vruć hleb i hladna voda sa bunara. Znali su zimi maestrali da tuku u njihova okna a stakla odavno ispucala, vatra se skoro gasi a on joj kosu češlja dok god se more ne umiri i ne prestane fijuk kroz stare škrinje. Voleli su se ko u priči, puno dece musave i bosonoge trčalo je po oštrom kamenu, more sto ga vekovima klesalo.. zorom kada tek se zacrveni horizont ona ga je ispraćala na more a večerom dočekivala, nekada joj je se osmehivao iz izjanđalog čamca mahao, a kad kad bi samo prošao gurnuvši je ramenom i besan bacio bi prazne mreže, na isti onaj oštri kamen gde bi deca drala kolena i stopala dok trče i padaju, cekajuci da im dan prodje , i mastajuci kako je tamo iza plavog prostranstva..
I tada je bilo ko u priči, ćutala je skupljala za njim a onda bi stala iznad njega dok on sedi i umotava duvan, pa bi mu milovala kosu, koja je bila ukrućena od soli. Mirisala bi njegov znoj pomešan sa mirisom mora.. Bili su ko u priči, tako su živeli tako i ostarili, sa svim onim lepim i ružnim, sa smehom i cikom, sa bolom i vriskom. I danas dva groba kraj male crkve stoje i gledaju u more. Ćute mermerom opasani, u jednom ona u drugom on, k’o u priči a godine skoro izbrisane što ih stari otčoani jednom uklesali. Ko u prici..
