Kažu da kod žene to ide ovako tužna, tužnija, najtužnija i menja boju kose.. Zašto uvek posegnemo za kosom kada nam nije ok. Skraćujemo je, oblikujemo, ispravljamo i na kraju promenimo boju. Želimo li to da pobegnemo same od sebe..? Mislimo da promenom na kosi ostavljamo sve svoje tamo negde iza nas, a sa novom frizurom, bojom dolaze i nove stvari.. Hmmm ne znam baš, ali moram priznati i ja sam imala takve faze, ma ko ih nije imao.? Najdrastičnija promena , bila je negde u trećem srednje..
Moja kosa duga, prirodno plava, onako kako to nose obično devojčice tih godina.. Ja klinka i zaljubljena, on već ozbiljan momak, sportista.. ma idi sve puca.. Pravim se važna ja, pravi se on.. meni 17, njemu koja više.. I šta? Dolazi do brodoloma, raskid.. udarila ga i ponela slava, popularan, devojke ga hoće, kako i ne bi lep kao lutka a uz to brzo i napreduje u karijeri.. sada već profesionalni sportaš- što bi rekle komšije hrvati.. Raskid ko raskid, dešavalo se i ranije, al ovaj se bas odužio, i ne zove, nema ga da me čeka ispred škole.. samo po nekada nešto čujem na tv, niže uspehe.. A ja klinka čekam da se pojavi..
I pojavio se, al’ sa novom devojkom, i to tamo gde ja uvek sedim sa drugaricama.. Još se sećam tog osećaja u telu, po prvi put doživite razočarenje u svom kratkom životu. Neverovatan je to udarac bio.. ne kažem bilo ih je kasnije još, i gorih i jačih. Ma takvih da bi ovaj delovao kao mačiji kašalj, ali meni tada kao srednjoškolki činilo je se da je svet stao. Sve je nekako puklo i prelomilo se.. Izdržala sam ja to mirno i sa osmehom, možda malo pogubljeno ali dostojanstveno.. Eee al moja plava kosa do struka nije, već isto popodne je odsečena skroz na kratko, što bi rekli da dečacki i ofarbana u zift crno.. Ma ne mogu vam ni objasniti tu promenu, prvo molba frizerke i ubeđivanje ne nikako, a onda razočarenje svih prisutnih u salonu kada shvataju da ne odustajem od svoje namere.
Moram vam još dodati da niko od mojih bližnjih nije ni znao da sam krenula kod frizera, a kamo li šta smeram. Mrak je već pao i sećam se da sam komšiji u prolazu zgrade rekla dobro veče, nije mi odgovori.. da li je bio u šoku ili me nije prepoznao ni dan danas ne znam.. A kući muk, mama i tata bez komentara, ćute, ni lepo je ni rućno je, ni sto si, ni neka si. Zanemeli ljudi.. Bilo je tu svega kasnije, neko se oduševljavao, neko se krstio, jedni su negodovali, drugi me hvalili.. Al za nepuna dva meseca reče mi tata .. de sine molim te vrati tvoju boju, ovako si kao neki ne daj Bože gavran, tako bleda i sa plavim očima, ko da slutiš nesto.. Smejala sam se tada tati, ali priznajem bio je u pravu..
I vratila sam kosu u plavo istog tog dana, i pustila je da opet poraste, a pustila sam i njega da se vrati u život.. samo kada je opet odlazio nisam sekla ni farbala kosu.. Nema potrebe, ne ide to baš tako, ne možeš od sebe pobeći.
