Sretoh ga na pijaci. Pokušala sam da skrenem pogled, ali kasno. Štrecnulo me nešto posred stomaka, ali daleko od onog klecanja kolena, kad mi se grlo sušilo od treme, kad bih se zavezala. Prošle su godine, malo je osedeo. Nema burmu. Pričamo kako smo, poluformalno, how do you do, što bi rekli Englezi.
Više se ne tresem. Ne plašim. Nema onog unutrašnjeg vriska i vapaja ZAŠTO?!
Pa kad je tako, da isteramo nešto na čistac.
– Majke ti, što si me cimao sve one godine nakon što smo se rastali? Ako se može nazvati rastankom nešto što nije bila veza. Šta ti je to značilo? Da sam htela, odgovorila bih ti na poruke i pozive, videli bismo se. Što me nisi ostavljao na miru?
Prećutala sam sve one suze, nesanice, čaše vina, prilike koje sam odbijala čekajući da se on dozove pameti.
– Bilo mi je malo dosadno. A i hteo sam da se uverim da ti je i dalje stalo.
Ni reči o njegovim emocijama. Dakle, ako ih je i bilo, to je bilo tanko. Bilo mu je dosadno. Hteo je da nahrani ego. Da postoji tamo neka kojoj je dovoljno da pošalje poruku i ona seda na taksi.
Slutila sam takav odgovor.
– Važi, žurim, vidimo se.
Prećutala sam da me neko čeka u kolima, da sa njim imam dom.
Neka ga, nek se krčka, povampiriće se taj opet s porukicom “Spavaš?” u gluvo doba noći.
