Jedan prsten stoji u mojoj kutiji za nakit, preko trideset godina. Miruje tu i nikada ne gleda svetlost dana. Mali je i u obliku srca sa dva cirkončića. Tako je sitan i mali, da više ne bi mogao ni stati na moju ruku. Retko, ali baš retko ga izvadim napolje, pa ga zagledam, okrećem.. Deluje mi sitno, krhko, nežno, naivno.. Čini mi se, slomiću ga ako ga jače pritisnem. Okrećem ga među svojim prstima i shvatam da je isti kao ta naša ljubav tada.. nežna, laka, naivna, dečija.. O gospode, kako smo bili lakomisleni tada, sa nepunih 17..
