Teško je pisati kada reči ne dolaze. Trudiš se, šaraš nešto, a ono ne ide. Pišeš, brišeš, pa kreneš opet. Iscepaš, ne ide, nije to to. Ćutiš, razmišljaš, pitaš se gde grešiš? Nekako ne ide, ne dolazi reč. Zakopala se, pa neće. Stoje negde unutra pa neće napolje. Zavukle se duboko i lepo im valjda tu. A nekada lako izađu i bez muke pokažu ono što se krije u duši. Nekada malo oduzmu ili preuveličaju, često sakriju.
Takve su reči kad ih pišeš.
Bore se same sa sobom, da ne odaju previše, da ne kažu premalo. Moraš ih obuzdavati, jer hoće da ujedu i to može jako da zaboli. Ne kaže se džabe da je reč i od mača jača. Umeju i da miluju lepše od ruku i usana. Ali dođe im tako pa napolje neće, miruju. Mozak ti radi, prevrćeš ih, slažeš, ali ne, to nije to. Pišeš, čitaš, a ono zvuči prazno, bez poente. Tada je najbolje da ih pustiš da odćute, da odleže, neka ih neka lenstvuju. Ne vredi ih terati i onako same odlučuju kada će pustiti krila i izaći.
Naučiš to vremenom.
Jer kada ih forsiraš, onda ne budu onakve kakve treba da budu, iskrive se i nisu prave. A govore ti one mnogo toga i kada ne izlaze. Kažu dosta i kada neće da ih olovkom pišeš po belom papiru. Šta god ti radio, one teraju po svome, a kada odluče da je vakat da isplivaju onda to nazivamo inspiracijom. Kao nešto ih poteralo. Ma nije verujte mi, same su to one smislile i osetile duboko u tebi. Sada je taj trenutak i onda ide lako, i ne staje. Prestanka nema, nižu se i slažu. Nastaju rečenice i tekstovi, pesme najlepše, poeme nežne, kritike jasne, knjige teške i lake. Možeš i roman napisati i govore držati…
A kada neće, onda neće i gotovo.
