Još uvek kada vikendom odem kod mame i tate i podviknem “tučicaaa”, haos nastaje.. Zna se, tada kreće jurnjava, brat i ja u večitoj borbi, ko će koga udariti, za kosu povući, čija ce biti zadnja. Počinje vriska i cika, huškanje i gurkanje. Ja presla 40-tu, a brat odavno zagazio u 30-te, a sve pršti od jurnjave i skakanja.
Mama kao nekada viče, mršti se, a ćalac samo se smeje. Bože, Bože kao pre zna koliko godina.. nastavlja se haos, cika, mama pokušava da nas umiri i podmiti slatkišima, a onda pocinje da daje tati znake očima.. “urazumi ih, matori konju!”
A moja deca, već naviknute, priskaču u pomoć pomahnitaloj mami i podetinjilom ujaku. Jedna uvek na mojoj strani, a druga na ujkinoj, i tada kreće pravi rat. Baba i deda tada se predaju, dižu ruke i sve što žele je da nemamo goste, jer ko će njima još objašnjavati zašto njihova deca vilene kao predškolci. A mi tek ponekad čujemo mamu “smirite se, hoćete da komšije pričaju opet o vama”? Ali, čujemo to tek negde u daljini, jer tučica je najvažniji događaj vikendom..
