Koliko smo sastava o proleću napisali, ma samo u školi, malo malo pa učiteljica kaže, “ajmo deco sastav”.. moj park u proleće, bašta s proleća, ja i proleće, proleće na selu.. Da nevolja bude veća, tako se nastavilo i kroz starije razrede, pa čak i u srednjoj školi. I da vam pravo kažem, ogadilo mi se to godišnje doba baš tada.
Ja loš đak, a još gori pisac.. ma manite me proleća i sastava.
A tek kada devojčice krenu sa onim.. sve se budi, ptice cvrkuću, trava raste, svi smo veseli.. Šizeo sam tada, i nisam voleo proleće, a ne volim ga ni sada. Prokleto godišnje doba, kao da sam predosetio da mi ne paše i da se ne razumemo. Mrzim ga još jačim žarom, i to ne samo zbog glupih sastava kada sam bio klinac, već ponajviše moglo bi se reći, zbog tebe.
Ti si se jednog baš takvog proleća udala.. još se sećam i dana i datuma i prokletog maja i sunca koje te tera da žmuriš i lala i povetarca i onih ruža što su mirisale. Dobro se sećam i muzike i tvojih svatova. Sećam se ja i haljine bele i vela..
Baš mrzim proleće i neka je prokleto svako i svaki maj i sunce što te tera da žmirkaš i ruže i ii sve.. ma i sastavi i škola, jer te tamo videh prvi put.. ma.. nek se nosi sve.. i učiteljica i devojčice i pupoljci i to glupo proleće..
