Ponudili mi da neko drugi piše umesto mene, kažu, tako se to danas radi. Šta ti je, to skoro svi rade, ti das teze, pa drugi pišu za tebe.
Ćutim, a vilica mi pala, kako to, ko da piše umesto mene?
Ma ne znaš ti, evo tako ti i ova i ona čak i ona.. svi tako.. ee pa to niko ni ne zna.
I dalje ja u čudu, ne verujem kako to?
Ooo ženo, das im teze, oni ih prate i eto, brzo to bude gotovo. Ma slušaj, razumemo te, imaš blokadu, svakom se to desi.
Ma znam i ja da se to svima dešava, al da drugi pišu za mene.. Eee to neće moci, pa ne može to. Pa ne bih mogla ni da pogledam ljude, a ni sebe, ma ne bih više knjigu osećala kao svoju. Jok, jok.. ne ide to tako, bar kod mene. Čekaću pa makar koliko god, čekaću koliko treba, dok ne dođe do one moje euforije pa se raspišem i priče same izlaze. Ma kakvi da neko piše za mene, ne dolazi u obzir. Ne mogu ja to, kako da pogledam u oči ocu, majci, deci.. svima, ljudima.. ne mogu ja to, ma neka sam i glupa ne mogu.. Ne bi to onda bilo moje.. mislila bih da varam..
Glupa sam, zar ne?
