Mrak je padao, a on je sam sedeo na obali. More je bilo nemirno. Mesec se presijavao na talasima. Šum valova ga je vraćao godinama unazad, kada je sa njom sedeo isto tako. Gledali su daleko u pučinu i smišljali imena deci.
“Kakav kliše”, reče on naglas.
Setio je se, te noći. Naslonio je glavu na svoje ruke. Razmišljao je kako je bio naivan, kako nije video da je nikada neće moći zadržati. Lepotica grada iz bogate kuće, ujedno jedinica. On nije mogao mnogo toga da joj ponudi. Živeo je tu na moru sa majkom, u maloj kući. Novca za fakultet nije imao.
Njih dvoje su se godinama zabavljali, on joj je imponovao, prelep, visok, snažan, a lud za njom. Volela je da se šepuri u društvu, pravila se važna ispred svojih drugarica. Ponekad se osećao kao zamorče. Ali ko bi joj odoleo, obožavao je da joj miriše kosu, njenu nežnu kožu, a najviše bi voleo da budu sami. Tada je ona postajala drugačija, kao da joj je padala maska sa lica. Postajala je nežna, umiljata.
Znao je dugo da joj priča o svojim nestašlucima iz detinjstva. To ju je zabavljalo. Ona nije imala takve doživljaje, kod nje se sve znalo unapred. Družila se sa određenim slojem ljudi, išla je redovno na zimovanja, leti kada se tu u grad sjate turisti, njena porodica se prebacivala u vilu van grada. Imali su i svoju privatnu plažu. Čim jesen krene, vikendima su išli u glavni grad, u ogroman stan.
Pred kraj srednje su se njih dvoje zaljubili. On je verovao da će njihova veza uspeti. Znao je da su njeni protiv i da ga vide kao hir njihove devojčice. Njegova majka je ćutala, znala je da od toga nema ništa. Nije htela da sinu ruši snove. Kada bi je neko u gradu pitao za buduću snajku, samo je odmahivala rukom. Samo je on verovao, mislio je da i ona veruje. Da i ona njega voli kao on nju.
Otišla je na fakultet posle srednje. Živela je u glavnom gradu. Prve godine su se svakog vikenda viđali, bila je tu za svaki praznik. Satima su pričali telefonom. Sve mu je prepričavala u vezi studija. To leto su proveli opet zajedno.
Na drugoj godini već je preskakala po neki vikend, dolazila je za praznike. Pravdala se obavezama kada bi pričali telefonom. On je ostajao tu i radio malo plaćene poslove, radio je sve što mu se nudilo i štedeo je za njih. Ređe je išao na pecanje, postajao je umoran od posla.
Leto posle druge godine, pola je bila tu, a pola u inostranstvu. Usavršavala je jezik. On ju je čekao.
Na trećoj godini fakulteta je odlučila, ostaće preko. Retko je dolazila, a još ređe su se čuli. Telefon je bio skup.
On je i dalje verovao, radio i štedeo.
To leto je došla tek na par dana, rekla mu je da nema više smisla da budu kao zajedno. Neka on nastavi svoj život, nju čeka gomila obaveza, ne zna ni koliko će još ostati u inostranstvu. Planira da produži školovanje tamo.
Ćutao je i pomirljivo klimao glavom.
Nije joj pokazao da mu se tada svet srušio.
Danima je ležao i nije izlazio iz stare kuće. Majka je znala o čemu se radi, opet je ćutala. Posle par meseci odlučio je i otišao na prekookeanski brod da radi. Retko je i on dolazio u njihovo mesto. Jednom godišnje da obiđe mamu. Ni reč nije rekao o njoj koja mu je slomila srce.
I večeras je došao tu, iako je samo nekoliko dana na predahu, pa kreće opet na brod i dalek put. Puno i dalje radi. Čuje on tu po koju o njoj, ali nikada ne pita. Što bi pitao, kao da će to promeniti nešto. Čudno je jedino bilo što se baš nikada u tom svom malom primorskom gradu nisu sreli.
Ili su se trudili da se ne sretnu?
