fbpx

Kontakt

#339 Abronoše

Posmatram ga iz daleka, šeta sa ćerkom. Kosa mu posedela, i to ne malo, baš se primeti na ovom suncu. Devojčica velika, porasla, skakuće veselo oko njega. Drago mi da ga vidim, makar i iz daljine… Okrećem glavu u drugom pravcu, plašim se da ljudi ne primete kako ga gledam.. Ipak je ovo mali grad, varošica i sve se zna. Sutra će odmah dušebrižnici da prepričavaju, šta su videli, ali onako na svoj način. Dugo nije dolazio ovde, ah čudo je ova korona..

Trudim se da ne napravim nijednu mimiku na licu, a rado bih se nasmejala, ma razvukla bih kez od uva do uva.. ma i porazgovarala bih sa njim. Da čujem kako je, šta radi, čime se bavi, ma sve bih ga pitala i slušala bih ga dok mi onim svojim glasom odgovara. Ma bre i izgrlila bih ga i izljubila, samo kada bih mogla.. al bolje ne, jer eno vidim već poglede uprte ka nama, gurka se korzo, muvaju se laktovima.

Oseti se u vazduhu, varoš čeka.. Neću im ovaj put pružiti to zadovoljstvo, da u naredna tri meseca imaju o čemu da pričaju. Srknem svoju kafu i nastavljam da gledam u drugom pravcu, a na svojim leđima osećam poglede cele palanke, pritiskaju me, oseti se težina.
Ne smem još da se okrenem, sve čekam da zamakne, brojim u sebi korake do zidića, do gimnazije, valjda je već dotle stigao. Ozbiljno mi je lice, a nasmejala bih se.. al ne ide to kada živiš u malom mestu. Tu se dvoje bivših ne mogu više sastajati, šta oni imaju da pričaju i ćaskaju.. Šta imaju da se pitaju i pozdravljaju.. tako bar misle ove lokalne.. abronoše.

Previous article#338 Jedne stare rukavice
Next article#340 Neposlata

Još tekstova

spot_img

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

Pratimo se na Instagramu