Gledam jedne stare rukavice u fioci, čipkane, leže tu na dnu. Jasno se vidi trag vremena na njima, požutele, što od stajanja, što od vremena koje ih je pregazilo. Stoje u fioci kao kakav spomen na neka davno doba, kojeg više nema.
Nisu moje, i ne znam priču o njima, kupila sam ih na buvljaku, jednom prilikom, slučajno. Morala sam ih imati, prosto su me zvale sa one gomile polovne robe. Kao da su vapile da ih pokupim odatle. I jesam, i to bez puno cenjkanja sa debelom cigankom. Želela sam da te rukavice budu moje. Ciganka je zadovoljno trljala ruke, dobro je prošla u ovoj trgovini, a i ja srećna kao da sam dobila loz na lutriji. Ali priznajem da sam u tim momentima osetila neko zadovoljstvo, kao da je tada sve došlo na svoje mesto. Kao da je se tada namestilo nešto i leglo baš onako kako treba. Čudna energija je prošla tada mojim telom i ispunilo me zadovoljstvo neko slatko.
Stoje te rukavice tako duži vremenski period u mom toaletnom stočiću, na dnu fioke. Izvadim ih samo ponekad i gledam ih. Pipkam im materijal, prebacujem iz ruke u ruku, retko, ali baš retko ih navučem na šaku. Taman su mi, i lepo stoje, al mi žao da ih koristim, bojim se, iscepaće se. Gledam u njih kao u kakvu relikviju. Znam da kriju neku priču, prosto znam. Možda se nekada i otkrije priča o čudnim rukavicama, a do tada neka ih nek leže u mojoj fioci.. tu im je najbolje.. Za sada..
