Stojim, a vetar me šiba, ni ne osećam ga.. šta je vetar naspram života?
Život je mene već toliko išibao, da ovo što vetar pokušava nije ništa. Stojim i klatim se, možda od lude glave, a možda i od kojeg vinjaka što udara u nju.
Stojim promrzlih nogu, cipele mi stare, a sneg se topi, pa se cipele natopile i stegle od studi, al’ ne marim.
Stare mi cipele, odelo mi još starije, a ja najstariji. Seda glava a ništa naučila nije.
Vetar još jace bije i šiba, al’ ne može mi ni on ništa. Polupripit držim se za stub od autobuske stanice.
Idu jedan po jedan bus, i ko zna gde.
Gledam, a pogled magli, sigurno od prokletog vinjaka.
Za sekund pomislih da se bacim pod jedan autobus, pa da skratim muke, kome više trebam?
Ma jok, obrnem krug oko stuba koji mi služi kao oslonac, voda u cipelama klopće, brišem nos od rukav.. odoh na još jedan vinjak.. možda dva.. pa ću posle videti šta ću…
