Kao mala provodila je vreme i sve raspuste kod svog strica, seoskog sveštenika. Igrala se u crkvenom dvorištu, a vrlo često i u samoj crkvi. Imala je i dva brata i uvek se veselila vremenu koje je trebalo da provede sa njima i čičom i strinom. Deca k’o deca, nemirni, pa su svuda stizali i pravili razne nestašluke.
Jednom je stric držao liturgiju i mala crkva je bila puna ljudi. Nedelja i svi su seljani došli. Uvek je nedeljom i praznicima najveća gužva. Oni su to znali i Lenka i braća su se dogovorili i usred liturgije kroz otvorene prozore ubacili su mačiće. Nestašne mace su počele da trče po crkvi.
Nastala je pometnja i komešanje među ljudima. Odakle mačići koji padaju sa visine?
Male životonje su se prepale isto koliko i svet na liturgiji. Počele su da mjauču i beže, kao muve bez glave. Stric je zastao upola, znao je već da je to neslana šala njegove dece. Lenka kao slučajno baš tada je ušla na vrata i jedva zadržavajući osmeh počela da juri mačiće. Nasta jos veća pometnja.
Sveštenik, tj. stric, je već bio crven od besa.
Lenka je shvatila da će posle biti povuci-potegni. Brzo je zgrabila samo dva mačeta u dve svoje ručice i pošla po braću. Pobegli su na obližnji potok i ceo dan proveli tu. Smejali su se i prepričavali izraze lica ljudi, svakog ponaosob. Debelog pekara, zgrožene apotekarke, prestravljene babe koja se po ceo dan krsti… ali kada su se setili strica i tate uozbiljili su se.
Znali su da je mnogo ljut, pa su čekali da ga to prođe. Tek uveče kasno su se vratili nazad. Strina ih je čekala. Ćutala je. Lenka i braća su već bili gladni, ceo dan nisu ništa jeli. Večera je bila servirana. Sto svečano postavljen, a Popa u vrhu stola. Sedi u mantiji ozbiljan i ćuti. Lenka pogleda braću, stric je retko u kući bio u mantiji, a tek za vreme večere… skoro nikada.
Svi su ćutali.
Strina im reče da sednu, iako su bili mnogo gladni niko se nije usuđivao da prvi krene. Sipala im je ona, deca su brzo jela i čekala grdnju, kaznu. Pop i popadija su ćutali i jeli u miru. Njih troje u neverici završiše i odoše u sobu na spavanje, i dalje očekujući nešto. Nista se nije dešavalo.
Dugo nisu mogli da zaspe, svo troje ih je mučilo to što nisu dobili ni kaznu, grdnju. Ujutru stric je već bio na jutarnjoj službi, strina im je spremila doručak. I dalje ništa. Ni reč. To ih je već nerviralo, nekako mučilo. Kasnije su samo videli mrežice na prozorima crkve. Postideli su se, osetili su potrebu da se izvine.
Lenka je predvodila braću, otišli su do crkve prekrstili se i poljubili ikone.
Stric je stajao kod oltara, Lenka je tihim glasom rekla: “Čiko, mi smo pogrešili, izvini!” Oduvek je bio slab na nju, posle njegova dva sina, Bog je u njihovu familiju poslao nju, devojčicu. Voleo ju je isto kao i njih dvojicu. Možda i nežnije. Pomilovao je po kosi i nasmešio se. Strožije je pogledao sinove, ali i njih je pomazio po obrazima.
“Nadam se da ste nesto shvatili”, reče im otac.
“Zašto nas nisi kaznio?” upita stariji brat.
“Nisam sine, jer to ste očekivali, ljutnju i bes. A ja sam vam pokazao kako čovek sa ljubavlju može mnogo više da postigne nego silom!”
Deca pognuše glavice.
