Nije uvek bitan plan, ponekad treba samo da se opustimo.. Planovi su tu da se ruše i kvare, i da ih opet pravimo. Često sam se opterećivala, da toliko zapnem da bi mi se ostvario plan, pa da idem i glavom kroz zid. A tada kao da se sve uroti protiv..
Neće pa neće, neke sile se udruže pa ne daju.
Ja više napinjem, a one više ne daju, inatim se ja, inate se one. I ode sve u propast, živci mi se iskidaju, prolupam skroz od pravljenja planova da ostvarim plan. Zato sada to više ne radim, kada vidim da to ne ide, ja stanem.
Zastanem tada i sednem, pustim, ne vredi..
Obično bih pre što više zapinjala i gurala to svoje, sada više ne..
Sada sednem i poručim kapućino, to prvo, pa oćutim, a onda pustim.. bitno je da to sve pređem jos jednom u glavi. Srknem topli kapućino i pogledom odlutam negde, e tada puštam.. Prođu nekada dani i nedelje, pa tek tada počne nešto da se ostvaruje, ili čak ni ne počne nikada.. Ali dođu neke stvari zbog kojih mi postane jasno zašto nije moglo ili trebalo.
Pre bih iz svoje kože iskakala, išla protiv celog sveta samo da isteram svoje, ma umirala bih po više puta na dan što ne može, što ne ide..
Danas više ne, ako ne može znači i da ne treba.
Ne kažem da se ne trudim, trud je uvek potreban, ali glavom kroz zid – hvala, ne više. Neko ipak od gore vidi stvari bolje, bolja mu perspektiva bar, ako ništa drugo..
