Kada sam bila mala moja drugarica Maja je imala veliku debelu mačku. Ja se nikada nisam slagala baš nešto sa mačkama. Predebela životinja je stalno bila na prozoru, sem kada ja dođem. Tada je uvek skakala i stajala tačno ispred mene, kostrešila svoje krzno i siktala. Nikada mi nije bilo jasno zasto.
Bila sam prvi osnovne kada sam upoznala Maju, išle smo u isti razred, tada sam prvi put i videla njenu mačku. Godine su se nizale, a stara mačka uvek istu reakciju na mene. Počela sam i da je se plašim. Ustvari nikada mi nije ni bilo prijatno, kada je ona u mojoj blizini. Jednom je čak i iskočila kroz isti taj prozor i došla pravo do mene. Dok sam jednom tako na svom biciklu mirno čekala Maju da izađe u svoje dvorište, prvo je došla njena mačka, sa svakom svojom nakostrešenom dlakom i izkeženim zubima. Stajala je ispred mog točka i siktala. Po prvi put su mi se noge odsekle, mislila sam skočiće na mene.. Kako i zašto nije ni sama ne znam, valjda je Maja došla , ni ne sećam se više. Na kraju srednje Maja i njena porodica su se odselili u drugi grad, a sa njima i njihova debela mačka..
Maju ponekad i vidim, a mačku nisam više nikada, ali i danas kada prolazim kraj kuće gde su nekada živeli, nije mi prijatno. Kao da čujem onu mačku kako reži i kostreši se, i uvek se osvrćem, a moram da vam priznam, često pređem na drugu stranu trotoara.. Nekako sam tako sigurnija..
