Av, av, auuu i po ceo dan i po celu noć tako. Popizdeću, ludak ispod, komšija i njegov pas. Jbt, šta mu radi? Ujutru idem na posao.. Ma ne mogu više, sada ću mu dole glavu otkinuti.
Strčavam nervozno niz strpenice zgrade.. zvr zvr zvr, stiskam, zvoni. Izlazi ćelavi nabildovani komšija.
“Ša je bilo, ša stiskaš to zvono.. ?”
“Molim vas, vaš pas laje neprestano, to je neizdrživo”, počinjem ja.
“Pa ša?”, mrači se na mene i unosi mi se u lice.
“Ne mogu da spavam, a i ljudi rade, znate imamo i decu i život..”
“Mojne to mala, idi spavaj ko ti brani?”
“Ma hoću ja, ali ne mogu, šta radite sa tim psom?”, pitam a svašta mi prolazi kroz glavu, kakav ludak, ko zna šta čini jadnoj životinji, sigurno ga muči ko zna kakvim mukama.
“Mala mojne meni te priče, Cezar malo laje, a ti odma ovo ono.. ajde lipa gore, gledaj svoja posla.”
Krv mi je jurnula u glavu i htela sam da ga tresnem po sred one ćele naborane, pa nek ide život.. Kada iza pojavi se isti taj Cezar, tromo i sporo, vuče kesu .. Stara doga, gleda me onim svojim očima i jedva ispusti ono svoje auuu.. Ćelavac pokuša da ga sakrije svojom telesinom, i ne razmišljajući kleknuh, a pas me onjuši..
“Bolestan je, eto ša mu je..”, šmrcnu do malopre omraženi komšija. Mazila sam psa, gledao me je prepun neke tuge.
“Uđi, nemoj da mi stojiš tu, ajde”, pozva me ćelavac u njihove odaje. A unutra sve podređeno Cezaru, pelene, hrana, vidim lekove.
“Divi mala, veterinar kaže nema spasa, jbg rak ima metastaze, kaže mora da se uspava”..
Ćutim i otvorenih usta gledam, nikada ne nih rekla da mu je ovako uredno u stanu.
“Jebeni život je takav, al’ ne dam ja mog Cezara, kleknuo je ispred psa dok je on bolno zavijao.. Daj taj špric, to je protiv bolova.. neće njega niko uspavati, junačina je to.. Ej taj je na metak kidisao kad su me tu po bloku jurili.. ja zaleg’o u blato, a on jok, sine ide na metak.. I sada će meni neki veterinčić tu, uspavaj ga.. ma uspavam ti nanu.. psuje i priča više sebi moj nabildovani komšija..
“Nisam znala”, mucam.
“Eto sad znaš, i mojne da se pročuje po kraju, nije Cezar zaslužio da ga žale”..
“Neće, neće”, obećavam, ali ne odlazim.
“Oš nes, nudi mi”..
“Može”, klimam glavom.
Sedeli smo još sat ili dva, ko zna.. Cezar je često jauknuo, a ja sam ga mazila, a komšija ćuti grize usnu tada samo i psuje dok gleda kroz prozor našeg solitera..
“Jebem te živote, bolje da sam ja bolestan”…
Htela sam čak i da ga zagrlim i da mu se izvinim, jer nisam mogla ni da pretpostavim da iza takve spoljašnosti stoji takvo srce..
