Ni jutros mi opet nije stigla tvoja poruka, jutros me nisi opet nasmejao ni pozdravio. Ali dobro, to je tek 254 jutro kako nema tvoje poruke, navikavam se. Nije strašno, malo slikam, malo pišem, živim tiho.
Pitali bi me zašto čekaš poruku kad znaš da neće doći?
Znam, ali ne čekam ja onu običnu poruku, sms, mms ili kako god… Ja čekam onu drugu, nebesku, jer ti ne možeš više da mi pustiš ni jednu drugu…sem da mi daš neki signal oblakom, golubom, kapljicom kiše. Ne može se drugačije, božija volja je bila da sada sediš gore s anđelima. Možda njima pričaš one divne priče koje si samo ti znao da ispričaš, možda sada oni uživaju i smeju se kao nekada ja.
Znam sigurno da su srećni, jer dobili su dobrog, ma šta dobrog, najboljeg.
Možda je Gospod hteo da sediš pored njega i sigurna sam da za tebe ima planove gore na nebu bolje od bilo kojih naših zemaljskih. Zato se više i ne ljutim, čekam, ustvari učim da čekam… Nekada se samo rastužim i pomislim nije fer, ali shvatam moralo je tako, jer svi kažu Bog uzima samo najbolje.
