Taman mislim – nestalo je, nema je više, ni u mislima ni u telu, ni u krvi, kad eto je, al’ na ekranu telefona. Tvoja slika mi se smeši, zoveš… hmm opet ti treba nešto.
Znam te, zoveš, a i setiš me se samo kada ti nešto zatreba. Gledam, prevrćem ovaj telefon, sve mislim prestaće. Ali džaba zvoni, znam, uporan si ti kada ti nešto treba, ma znam te. Mislim se – neka zvoni, neću se javiti, nek vidi kako je kada ti neko treba, a njega nema, baš ga briga… Tako se dogovorim sama sa sobom neću se javiti, al’ jbg…
“Halo, ej gde si, ma jok, ne prekidaš…”-čujem sebe.
