Uskoro će i da svane, a ona nikako da zaspi. Okreće se u krevetu, prevrće celu noć. Muči je nesanica uvek na ovaj datum. Tačno 3 godine kako se oženio. Na ovaj dan je rekao da. Trudi se da ne razmišlja mnogo o njemu ovim danima drugim. Ali kada dođe taj datum, ne izlazi joj iz glave.
Taj dan se ona nekako utiša, odvoji od svih.
Prve godine joj je bilo teško mnogo, ali sada se već navikava. Muči je nesanica, mada to je normalno. Ustaje iz kreveta, ide po vodu, šeta, pali TV, pa ga gasi. Pokušava da čita knjigu, ali ne ide joj. Ništa joj ne ide, pa ni san na oči.
Mrzi taj 23. maj.
Samo da svane pa će sve biti lakše, čim se razdani i vidi bar malo sunca, zna da će joj biti bolje. Biće i novi datum, neki drugi običan dan. Razmišlja gde to greši? Ustaje definitivno iz kreveta i otvara široko balkonska vrata. Hladan vetar joj ježi kožu.
Udiše sveži vazduh.
Zora već se nazire. Nebo je poprimilo tu naradžastu boju.
Osmehnula se sama sebi. Vreme je da zaboravi. Da bi mogla da nastavi dalje mora da zaboravi. Kako bi pošla u budućnost mora ostaviti prošlost.
Postajalo joj je hladno, ali ta svežina prija. Sela je na terasu i podigla noge na ogradu. Razmišlja da li će i sledeće godine na ovaj datum biti tužna?
Ne može ništa loše o njemu da kaže, već dve godine nisu bili zajedno kada je odlučio da se ženi. Ali nju to i dalje boli. Zašto? Ne zna… Možda što je oduvek verovala da su oni jedno za drugo i da će na kraju završiti zajedno. Samo da prođe ovaj 23. maj, pa će ona lako sve.
Sutra je novi dan i biće joj bolje.
Već se lagano razdanilo i grad je lep dok svi spavaju. Ustala je i nagnula se na svoju terasu, čistači su već radili njihov posao. Pogled joj se srete sa jednim starijim gospodinom u narandžastom koji je metlom vitlao po trotoaru.
Nasmešio joj se i zlatan zub mu bljesnu: “Dobro jutro gospoja”, reče svojim prepoznatljivim akcentom nacionalne manjine.
Nasmejala mu se od srca.
“Dobro je, dobro je”, reče mu glasnije nego što je i sama očekivala.
Novo je jutro i dobro je…
