Još uvek jedan jastuk pamti miris njene kose i otisak njenog vrata. Stoji taj jastuk nepomično na mom krevetu. Stoji tako, kao kakav spomen na prošla vremena. Nisam ga dirao još od dana kada si ti otišla.
Ponela si sve svoje stvari, možda je i ostala poneka sitnica u starim fiokama, ali njega se nisi setila ili možda nisi ni htela da ga uzmeš. Tako stoji taj jastuk netaknut, ne pipam ga da ne bih nešto poremetio…priznajem rado bih nekada noću zaronio u njega licem, da još jednom osetim tvoj miris, tebe.
Da se pravim još jednom da si tu.
Ali plašim se, poremetiću nešto, dirnuću i pokvariću sve.
Bojim se da bih toliko često mirisao taj jastuk da bi vrlo brzo prestao da miriše na tebe. Počeo bi sve više da se oseća na mene a to ne želim. Ležao bih svaki dan na nekada našem krevetu i grlio taj jastuk mesto tebe, ali kažem ti, bojim se, pokvariću sve. Nestaće ono udubljenje na njemu, koje si ostavila, noć pre nego što je osvanuo onaj prokleti dan, kada si otišla zauvek.
