Ostala sam u čudu svativši zašto je Muhamed Ali napustio hrišćanstvo. Verujte mi nisam ni slutila razlog prelaska ovog velikog čoveka u drugu veru. Ni slutila, a ni bavila se time nisam, sve do jedne slučajno ulovljene emisije na tv-u.
Lično on je pričao o tim momentima, kaže kao mali je redovno išao u crkvu sa majkom i tada su počela njegova pitanja. Najviše ga je mučilo zašto je sve belo, kaže često ju je pitao zašto je Isus beo sa plavim očima, zašto su na tajnoj večeri svi beli, papa je beo, Marija, pa čak i baš svi anđeli. Kaže da se tada prepao i bojao se da li on kao neko ko nije beo zaslužuje da ide u raj?
Pričao je kako se čak i majka ljutila na njega i da mu je govorila da prestane sa tim. Ali nije mogao, to ga je proganjalo, kao i niz drugih stvari – Meri ima belo jagnje, Snežana je bela i deda Mraz. A on kao mali crni dečak svatio je da sve što je ružno predstavljaju kao crno, ružno pače, crna mačka… Tada je počeo da shvata da to nije u redu.
Zamislila sam se i ja…istinu u pravu je, stvarno je tako. Ali nije to do Boga, do ljudi je, to smo mi ljudi loši, jer Bog je jedan, a on ne vidi razliku ni u boji kose, očiju ni kože. To samo mi prosti ljudi manipulišemo i vladamo svim tim, a pripisujemo to Bogu. Pravimo razlike u veri, u naciji, ma u svemu što možemo podeliti.
A ko nam je tako rekao?
Da nije možda Bog? Nije sigurno, nije nas on naučio da se delimo i mrzimo, ubijamo i optužujemo.
Jesta nam i možda rekao delite…ali šta? Ljubav! To je jedino što Bog želi da mi ljudi delimo, ostalo smo sami smislili.
