Ima jedan balkon što me godinama privlači. Kad god prelazim preko Brankovog mosta ja ga posmatram. Imam neopisivu želju da zavirim u taj stan. Godinama zamišljam kako mu izgleda unutrašnjost, šta sve ima i kakvi ljudi žive u njemu. Mogu sebe da vidim kako ujutru pijem kafu baš tu na tom balkonu dok se oslanjam na staru ogradu od kovanog gvoždja.
Nekada toliko maštam o tom stanu da pomislim kako sam opsednuta, stalno me vuče pogled bilo da idem mostom pešice ili kolima. Kada su večeri, a svetla upaljena, trudim se da nazirem unutrašnjost soba, razmišljam gde bi bila kuhinja, a gde bi pasovala trpezarija. Ne znam ni koliko ima soba ali u mojoj glavi ima ih dovoljno.
Prostran je i svetao taj stan, iz dnevne – bar je tako maštam, se izlazi pravo na taj čuveni balkon koji me je zarobio. A još dok sam bila devojčica, vozeći se autobusom svaki dan u školu posmatrala sam ga. Skoro sam primetila da su uradili novu fasadu na oronuloj zgradi, pa sam maltene ciknula od sreće i zapljeskala dlanovima. Kao da mi taj stan, Bože me oprosti dođe nešto u rodu. Radujem se svakim njegovom ulepšavanju. Sad mi nekako još više bljesnuo pa i figure na zgradi došle do izražaja. Predratna fasada ona zahtevna sa puno ornamenata i ukrasa. Tek sada se vidi koliko je lepa i mislim da nikada nije ni renovirana.
Zagledam svakodnevno i maštam… sada oko Božića naterah sebe u šetnju, pa već unapred znam kuda ću. Krijem od same sebe da idem u proveru da vidim kako je okićen balkon i da li je uopšte okićen.
Vetar se razduvao, a ja stojim na mostu pa gledam pogled zakovan pravo u centar, u balkon. A na njemu nazirem siluete, daleko je, pa se ne vidi, prepoznajem devojčicu nema više od pet-šest godina, skakuće i pomaže mami da stave lampice. Stajala sam još dugo vetar šiba po licu a i od reke hladno. Smrzao mi se nos, al’ stojim kao kakav verni obožavatelj i čekam.
Posle nepunih dvadesetak minuta devojčurak pritisnu dugme i zasja taj moj balkon, ili da kažem naš. Vidim raduje se ona i skakuće, a priznajem radujem se i ja. Drago mi je što je tu neko kome je stalo do čudnog balkona i prelepog pogleda sa njega. Krećem sa pomešanim osećanjima i sreće i tuge. Ne umem da objasnim, srećna što je sve tako, a opet tužna jer ne znam da li ću ikada zaviriti u taj stan.
Ko zna možda jednom, možda jednom samo i pozvonim i kažem izvinite ja bih malo do balkona…ako mogu… Verovatno će me gledati kao ludu a možda me i puste ko zna…maštam dok idem niz Brankov most ka novobeogradskoj strani.
