Svetle oči. Nikada ih nisam volela, sve do jednog dana, dok ne videh jedne posebne, a svetle. Obično bih uzdisala za nekim tamnim ili bademastim. Takve su bile najbolje, te su bile prave, one koje osvajaju i obaraju. Sve dok me jednog dana ne oboriše te svetle.
Ni sada ne znam da li vuku na plavo ili zeleno, ali onako prozirne, mislim ipak da su šarene. Ni plave ni zelene. Već mutne, kao Dunav kada pomodri, i nekako zasivi pa i pozeleni. Ta neka boja šućmurasta. Zalediše me tim svojim hladnim pogledom. A mogla bih se zakleti da na svetle nikada ne bih ni obratila pažnju. A onda one naiđoše i baciše sve moje teorije pod noge. Izmakoše mi tlo pod istim tim nogama.
Gledaju one mene, gledam ja njih.
Kao dva klikera, ona plavkasto – zelena, lete preko mene. Odmeravaju me. Žmirkaju. Volim da ih gledam, ali ne mogu dugo. Sklonim pogled brzo sa njih. Spustim oči. Ne znam što, ali kada ih gledam izazivaju nešto u meni. Da li je to ljubav ili ne, ne znam još. Znam da mi nedostaju kada ih dugo ne pogledam, boli me kada ne žele da me vide, ne volim kada sevaju ljutnjom. Smeta mi kada odvraćaju pogled od mene ili kada traže nešto drugo, što im je milije da gledaju.
Ljubomorna sam na te svetle oči.
Želim da budu prikovane samo za mene, da se koncentrišu samo na moje crte lica, tela. Jer ako sam ja one svemoguće tamne mogla zamenuti ovim šućmurastim i svetlim, ako sam ja mogla pogaziti i pokoriti sve, pa izdati gde ne bi trebalo, zbog tih svetlih, mogu i one bar da ostanu mirne i da mi pokažu da im je stalo. Da hoće i one da gledaju moje isto tako svetle oči. Isto tako obične. Ne tako jake kao tamne. Crne su kažu opasnije umeju da zavedu.
Ali ne pomaže ništa, jer te svetle lede moje vene, zbog njih zastaje vazduh i ledi se krv u žilama, isto tako modrim kao te oči.
