,,Hej ćao!”- mangupski joj je namignuo. Bio je lep i visok. Dosta stariji i dobar drug njenog momka.
Volela je da ga posmatra, dok se on lažno smeškao svakoj beogradskoj suknjici. Visok, markantan, uvek besprekorno doteran, sa kilogramima parfema koje širi oko sebe. Divila se tom njegovom muškom egu i potrebi da se dopada svakoj, ali baš svakoj ženi, klinki u srednjoj, koja bi pocrvenela pri njegovom brzom namigivanju i staroj bakici koja ide na ćošak ulice da prodaje karanfile. Uvek bi više nego ljubazno rekao “ljubim ruke divna damo”. Šta je to u njemu nju toliko privlačilo? Stalno ga je istraživala. Čemu ta potreba da bude alfa mužjak ili jeftini pajac samo? Pogledi su im se opet sreli, pio je kratki espreso, i brzinski joj namigne.
WTF sa tim namigivanjem.
Šta nije uredu sa njim? -pomislila je. Mada nije htela da prizna da i ona kao i većina tih zena oseti neki nemir u stomaku, i da mozda čak i želi da joj on “žmiga” tim pokvarenim tamnim očima.
Šta bi bilo kada bi jednom preskočio? Da li bi se osećala razočarano? Da li bi pomislila, hej gde je moj “mig”? Gde je ono treptanje oka namenjeno samo meni? Mora da prizna, ipak je volela tu njegovu drskost.
Popio je svoju jutarnju dozu kofeina, ostavio novac na stolu i namignuo konobarici doviknuvši joj “ lepoto, vidimo se…“
Jbt, koji skot, pomislila je.
Na kraju bašte, pre nego što će ući u svoj auto, pogledi su im se sreli još jednom, možda dublje i značajnije od bilo kojeg pogleda upućenog ostalim ženama. Naravno brzim potezom crnog oka namignu joj. Htela ili ne, osmeh joj se razvuče preko lica, a oni leptiri nekako za sekund zatrepereše u njenom stomaku.
Nek je proklet, ume sa ženama – prođe joj kroz glavu.
