Sedimo u autobusu, nije pun, moglo bi se reći više je prazan. I gledam svoja posla kroz prozor. Po neki put bacim pogled, svako se o svom jadu zabavi. Stanica je i ulazi jedna baka, ne gospođa, već prava baka.
Hoda sporo pravo prema meni, pravim se da je ne vidim i molim boga da sedne negde drugde toliko joj praznih mesta. Ali jok pravo k meni, klima mi glavom i ja njoj seda i ćutimo. Znam sada šta biva, e kakav je ovo život ili kiša će ili šta studiraš ili već tako nešto.
Čekam samo prvu rečenicu, toliko se dugo vozim gradskim prevozom da sve napamet znam kako to ide. Ali ne, ovaj put ćuti baka, ćutim ja, autobus mili kroz grad. Vozimo se i ćutimo. Ne da sada meni djavo mira, sve češće bacam pogled ka starici, ćuti, mirno sedi i gleda u jednu tačku. Ni reč, čak ni pogled ne diže, ćuti i gleda. Hvatam sebe da osluškujem je li diše, vrtim se i vrpoljim po onom sedištu, sve mi nešto došlo neprijatno.
Čekam hoće li me pitati nešti…bilo šta, je li to taj i taj autobus, ide li u tom pravcu…makar išta! Ali ne, sedi ona nepomično i ćuti, gleda negde, daleko. Kao meni u inat ni da se mrdne.
Skupilo se u meni pa hoću da puknem, moram da progovorim nervozim se i okrecem, šta je sa ovom ženom ko da nije ko sve druge babe iz autobusa. Inati se meni namerno, sada mi već bubnji u glavi neće ni reč da ispusti. Uzdišem naglas i kažem e kiša će opet, starica samo klimnu glavom. Znate li šta su rekli, javljaju li kakvo nevreme, nastavljam ja. Brzinski me pogleda i odmahnu glavom u znaku odričnog odgovora, uh ala se vuče ovaj autobus opet ću kasniti, kao da sam đavo iz mene govori.
Baka ni tada ništa, gleda svoja posla.
Nastavljam svoju priču, već se zainatilo sve u meni da pokrenem staru gospođu pored da progovori. Vezem i brbljam više ni sam ne znam o čemu, a ona mudro ćuti, samo ponekada klimne glavom, a retko se osmehne, a skoro nikada da me pogleda. Ništa mi nije jasno, zar sve babe u autobusima ne žele da pričaju o svojim bolestima, malim penzijama, kako je sve bilo drugačije i bolje u njihovo vreme.
Već sam iznerviran i mislim da svi oko mene me gledaju kao čudaka koji ne zatvara usta. “Oprosti sinko ja ovde silazim, lepo je što si tako pričljiv, danas je retko sresti tako mladu osobu, a da jos hoće da razgovara sa staricom kao sto sam ja” nasmejala mi se, stisla za mišicu i još dodade – ” Svako dobro.”. Ostao sam zatečen i postiđen, oprosti ti bako na mojim predrasudama, spustio sam glavu i nastavio da gledam kroz prozor. Bilo me je stid, ne od ostalih ljudi, već od sebe.
