Bio jednom jedan leptir, leteo je veselo po rajskim livadama. Bio je bezbrižan, ali uobražen i samoljubiv. Dovoljan sam sebi. Voleo je da pokazuje svoje crne tačkice na narandžasto-zlatnim krilima. Ponosio se sa njima.
Pravio se važan po sjajnom suncu, uživao je u svojoj lepoti i uvek leteo sa uzdignutom glavom. Jednog toplog dana, dok je leteo pun svoj krug po livadi, spazio je žuti zatvoren cvet. Odmah mu se dopao. Obišao je nekoliko puta oko njega. Zagledao ga i očekivao je da će se cvet otvoriti i primiti ga. Leptir je leteo, a on i dalje stajao zatvoren. Zaintrigirao ga je taj tvrdoglavi žuti cvetić koji nije obraćao pažnju na njega, nekrunisanog kralja livade.
Kružio je leptir i počeo već da se ljuti, kako može odoleti njemu, njegovoj gracioznosti i lepoti? Kako vreme prolazi, leptirić je postojao i uvređen. Zujao je kao osica oko zatvorenog cveta. Besneo i u sebi ponavljao kako će otvoriti to sebično biće. Kako je moguće da nije kao svi ostali podlegao njegovom šarmu? Leptir je već toliko besneo da je svojim nožicama dodirivao mladi cvetić, trudeći se da ga bar na kratko tako otvori. Žustro ga je pipkao i prkosno se nadao da će popustiti.
Žuti cvet nije odustao, nije se otvarao. Leptir ga je sve više nervirao, pa je zato cvet čvrsto odlučio da će ostati zatvoren. Nije želeo da popusti pred nekim tako sebičnim i znao je da će biti zanimljiv leptiru vrlo kratko vreme jer takva mu je narav. Već je cvetak to gledao kako se sa drugima taj igrao. Želi nešto samo dok ne može da ga ima. Leptir se nervozio, ali i dalje obećavao sebi da ce pokoriti, sada već, svog protivnika.
Mogli su biti ljubavnici i uživati u čarima strasti, mislio je leptirić. Pokazao bi cvetu sve tajne ljubavi, ali inat je proradio u njima. Jedno je navaljivalo, a drugo nije popuštalo i tako stalno, u nedogled. Iz dana u dan, oni na toj rajskoj livadi teraju inat jedno drugom. A znaju oni, a i svi ostali tu, da u stvari pate i vape da se spoje. Vremenom su se oni i navikli na taj svoj odnos. Sada više i ne znaju kako bi nastavili dalje jedno bez drugoga. Vole da teraju inat i da se ljute.
Leptir da navaljuje i da hrabri sebe kako će cvet na kraju mu se pokoriti, kad tad. A cvet želi da istrajava u svojoj nameri da ne želi da popusti. Mislio je, i kada bi popustio sigurno bi se izgubili i ne bi znali šta dalje. A ovako se drže i u tom svom čudnom položaju, već dugo vremena i nekako navikli su se.
Taoci inata – prozvaše ih na rajskoj livadi…
