Znate, moja drugarica kada je bila trudna pre jedno 16-17 godina, govorila je da će svom sinu dati ime Maksim.
Bože, koliko sam je kudila, odgovarala.. smejala se, ma nema šta nisam radila. Pretila joj da ću detetu govoriti kako to nikada nije trebala, pa je ubeđivala, ma kakvo ti je to ime, šta ti je to. A ona onako napupela, sa stomačićem sva slatka, pije limunadu na letnjem suncu i kaže “Maksim i kraj”.
Oooo, porazi moje, ma nema šta i koji razlog nisam našla zašto ne bi trebao biti Maksim. Sada kada se setim, pitam sebe, što li sam toliko navaljivala, i odakle mi pravo? Ne znam, valjda nikada pre nisam ni čula to ime.. bilo mi novo, čudno. A moja Boka u žutoj haljinici, sećam se pa kaže, “da baš će se strava potpisivati, Maxy”… jaoj a meni čir već radi.. Znaš ono kad bude klinac u srednjoj, nastavlja ona. Okreće mi se želudac.. Negodujem ja svim silama, al džaba..
Rodio se naš Maksim, možda i kao prvi sa takvim imenom u tom vremenu i mogu vam reći sladak bebac je bio. Danas, kada šetam parkom, sve više vidim klinaca koji se okreću na povike mama “Maksime”.. A naš je evo srednjoškolac, ozbiljan momak i lep… a moram i da priznam stoji mu i ime, ide nekako uz njega.. ipak je mama znala najbolje.. Priznajem..
