Mislite da je lako biti ljubavnica? Ništa teže nema, i ne znam šta nas žene vuče da budemo to. Namerno kažem “to”.
Ko si ti, ženo?
Neka tamo, koja mora sve da sluša i razume, koja mora da se prikriva i pravi se da te ne poznaje. Dolaziš mi samo kada imaš vremena i kada niko okolo neće posumnjati ili trpeti. Moram te slušati kako kukaš na svoju ženu, njenu majku.
Uvek sam doterana i namirisana, u top vešu, a noge me ubijaju od štikli. Nije te baš ni briga kako ću šefu objasniti i ovaj izlazak ranije sa posla, ni to što pomeram sve, jer ti iznenada možeš za vikend. Gospođa je otišla kod njenih. A ja ću se našminkati i obući novu haljinu, koju još nisam ni platila i biti vesela i spremna, za tebe.
Nije laka ova uloga.. na rođendane, svadbe i proslave idem sama, dok me rodbina pita “ejj ima li neki”? Kada misliš da se udaš? Ti ono prešla 35?
Smeškam se i podnosim… a onda tebi, brže, kao nekoj luci hitam i kucam poruku, srca, smajliće.. Ne bi li mi dao potvrdu da imam i ja nekoga.. Ali nisi na mreži, dva sata kasnije odgovaraš, “uf bili u gostima, izvini, prelepa si..”
A onda kada ja, ljubavnica, puknem i kažem “ne može više tako, neću to.. ne tolerišem više ništa, ne može tako i tako..” Ti kažeš “e ako nećeš i ne moraš, neću ni ja da trpim zvocanje i gunđanje, to imam i kući.. ne treba mi još.. Ja sam hteo nešto lepo, drugačije…”
E pa jbm mu mater više, umorne smo i mi ljubavnice..
