Ne razumemo se, i to često, ja bih jedno, a ti drugo. Sve češće zameramo jedno drugom čak i sitnice, pronalazimo razloge da se svađamo… ti ne voliš ono što i ja, ja ne želim tamo gde bi ti.
Razilazimo se sve više.
Ja bih dan, ti bi noć, kada bih sunce ti bi hlad, volim toplo, ti hladno… ustaješ rano, ja spavam dugo, voliš jutra – a ja noć… razmišljam kako smo se uopšte spojili? Da li sam ja ili i ti, jedno drugom prelazili preko svih razlika, ili ih nismo videli? Možda nam u početku nisu predstavljale problem, možda nam je i bilo slatko da pretrpimo to i da se potrudimo, možda smo se i trudili i malo folirali.
Ništa nam nije bilo teško.
Kako vreme prolazi sve više se vide, primete.. Nije nam više ni lako da se pravimo, ni da se razumemo. Vidi se da nam su drugi prioriteti, želje, snovi, da bih ja levo, a ti desno. Sad sednem i posle svakodnevnih naših ubeđivanja, rasprava i različitih pogleda na svet, pitam se, ko izmisli ono “suprotnosti se privlače”?
Možda se i privuku, al da opstanu mnogo je teško.
Treba truda, volje, snage, mislim da zato na kraju svi budemo u paru, a ipak sami. Jer ljudi nisu magneti.
