Navikavam se lagano bez tebe, teško je, ništa nije isto, ni jutra ni večeri. Ni šetnja parkom, ma ništa, ni kroasani isto ne mirišu, jagode mi nemaju isti ukus.
Jutarnja šetnja parkom mi je samo rutina, nema uživanja. Često se uhvatim za telefon da ti poželim dobro jutro, ali brzo odustanem. Ne znam šta bih ti rekla, nemam ništa novo, sve je isto. Stojim tamo gde si me ostavio. Ne idem ni napred ni nazad. Ne pitam za tebe, prijatelji naši znaju, pa mi i ne pričaju, ne spominju te. Shvatam ja da si ti otišao dalje, i neka si, ja se radujem kada si ti srećan. Znam da znaš da te neću dirati, sklonila sam se, ali čudno mi je i dalje sve bez tebe.
Valjda sam se bila navikla, ušuškala, pa samim tim i opustila. Nisam mogla ni pomisliti da bi mogao da odeš i ostaviš me, da bi mogao da poželiš neku drugu. Nisam ništa slutila, naivna li sam… Ma ni nema veze, tu sam ja, čekam da mi se miris kroasana i ukus jagoda vrati, valjda ću i ja naći nekog ko voli ujutru da šeta, dok nema gužve.
