Pišem tebi u inat, jer ti voliš kada ja ćutim, kada nemam šta da kažem.. zato pišem, šta god.. bitno je samo da izlazi nešto iz moje ruke, tako se onda i srce otopi i mozak opusti..
Tako onda počnu reči da se nižu i da izlaze, a ti više voliš kada ćutim i kada nemam šta da kažem. Ali uvek ja imam bar nešto da dodam, džabe se raduješ kada zanemim i nestane mi inspiracije, snađem se ja, pa naškrabam bilo šta, a onda krene..
Krene, pa onda ne stajem, tada ti postaješ nebitan i kriješ se u dubini mog stomaka, tada nestaješ i gubiš. Tada više nema te.. Čujes li strahu? A ne, nestaješ lagano, jer evo pisem…
