Žmirkam, a oko mi suzi.. ne može da gleda ovo zimsko Sunce, jako mu.. Odbija se od sneg pa sija mnogo jače, a oko plače. Nema snage da gleda i izdrži te zrake. Teško je podneti svetlost u punoj snazi, shvatam sada ironiju života, čim zasijaš, a ljudi se bore, pa onda svoju slabost i svoje žmirkanje, jer ne mogu podneti da svetliš, okreću da te gase.
Smetaš im, jer moraju da žmirkaju i izaziva im se plakanje, kao jutros ovom mom oku. Od čiste svetlosti, ono bi da okrene glavu i zažmuri, jer ne može da gleda.. e tako i svet, čim zasijaš, ili bi da okrenu glavu ili da te ubace u senku.. ali nije do tebe, do njih je.
Oni ne mogu da gledaju, kao ni moje oči jutros, žmirkaju i trepću, pa sve žmure.. al’ nije krivo Sunce…
