Gledam je, odrasla. Velika devojka. A sećam se kada se rodila, mrav mali… mala i čupava… kada je iznikao prvi zub, napravila prvi korak… pala sa bicikla i učila da pliva… kada je pošla u školu osnovnu, pa srednju… prvi čas glume, pa prva predstava… volela je da oblači moje štikle i haljine… preoblačila se po ceo dan i mazala moju šminku kradom. Volela da skakuće kraj mene na plaži i redovno plakala dok je češljam.
Smejala se Mister Binu i gledala pokemone. Snežana je imala patuljke Cicinka, Batanka i Obranka, a Pepeljuga princa Slobu. Zašto su se tako zvali, nikada nismo otkrili. Cucu i flašicu je nosila do šeste godine, ali to smo krili.
Engleski je volela a ruski priča tečno… likovno i fizičko mrzi, ali srpski obožava. Uvek se buni kada joj mama kaže da nešto obuče, ali na kraju dođemo na to da je tako najlepše. Rat za malu maturu, ali shvatismo da mama zna najbolje… osamnaesti i velika matura bez zadrške prepušteni majci da odluči…
Konačno je odrasla i veruje mi.
Zna da samo najbolje joj želim. I kada je kritikujem i kada je hvalim, želim samo da od nje nastane dobar čovek sutra. I više nego ponosna kada je postala brucoš Akademije lepih umetnosti. Mojoj sreći kraja nema, jer njen san da postane glumica polako počinje da se ostvaruje.
Danas, kao i svaki dan, stojim ispunjena radošću, jer ona kreće samostalno da živi u svom malom stanu. Dobila sam i kafu i omiljenu čokoladu. Ali poljubac je ono što je najvrednije u mom srcu, srećna ona – srećna ja.
Sa ponosom gledam moju malu devojčicu koja je postala prava velika odgovorna devojka, slika i prilika mog uspeha. Jer sve što sam radila ove godine videće se na njoj. Jesam li uspela ili ne…
Ako bude dobar čovek i prijatelj, smatraću da sam uspela.
