Kazu postoje smešne ljubavi, pa kud ćeš smešniju od ove naše?
Prosto bih se grohotom nasmejala kada je se setim. Kakva je to ljubav bila, da li za smejanje ili plakanje? Da nije tužno, bilo bi smešno..
Ljubav, a mi već zauzeti.. maštamo o braku i deci, a već ih imamo. Pričamo o kući i psu, a ni o ovim što imamo ne vodimo računa, nit’ idemo kući, niti psa šetamo.
Lažemo da imamo duže sastanke, da nas zadržavaju na poslu, a onda samo dođemo umorni i mrzovoljni i gledamo psa ispod oka i raspravljamo se sa decom čiji je red bio da ga šeta.
Eee, kažem ja, smešno zar ne?
Pričaš mi i šapućeš nežne reči i razna obećanja, a ni ona obična ne možemo da ispunimo. Živimo u mašti i iluziji, čekamo da nešto prođe ili dođe, pa ćemo onda ti i ja.. onako hrabro, briga nas za sve i za svet. Jer ti i ja smo svemir..
Evo sedim i mislim se, smešne li ljubavi ove naše, ma ima li smešnije??
