Bes ključa i navire, najradije bih ustala i slomila glavu, uzela i razbucala ga od zid, vadila mu utrobu i oči – tako ja reagujem na zlotvore decoubice i razne manijake. Zato sebe štedim vesti i novina, jer kada tako nešto se pojavi ja postajem zver, možda i gora od samih tih monstruma. Želim da uzmem pravdu u svoje ruke, pa da je ja delim..
Čudni osećaji se bude tada u meni, nagomilava se bes i raste, a onda odlazim u tu mračnu stranu sebe, pa se i sama uplašim čega tamo ima. Nego sreća, Bog mi dade ovo slabašno i nežno telo, jer zna on kako treba.
Kažem sreća, jer ko zna šta bi bilo da sam veća i jača.. Time je valjda hteo da me spreči da postanem ista kao oni koje sa toliko gneva prezirem, a i da mi da do znanja da je on jedan i da ne mogu ja izigravati Boga i suditi po mojim pravilima. Da ne određujem ja ko će i kako i kada platiti..
I sreća da nije po mom, već po milosti njegovoj.
