“Ja’l je đavo, ja’l su mađije? Je li ovo moguće?” – izgovorio je.
Kiselu vodu sa puno leda naručio je pre toga.
Znoj mu se slivao niz leđa. Košulja je bila skroz mokra.
Video ju je prvi put, a kao da je poznaje godinama. Prišao je da pozdravi koleginicu sa posla, a pored nje je sedela ona. Plava, vitka, zgodna. Gledao ju je u čudu, kao da je izašla iz njegovih snova. Tako je sedela, držala prekrštene noge, smejala se, kosu je zabacivala baš kako treba.
Znate ono kada zamišljate devojku, e tako je ona izgledala, baš kako je on zamišlja. Kada bi znao da crta, takvu bi nacrtao.
Gledao je u nju kao u osmo svetsko čudo.
Kako je samo izašla iz njegovog sna? Takvu je oduvek zamišljao, ali nije znao da postoji. Plave oči, širok osmeh, tanki prsti na rukama. Čudno, znao je i pre nego što je progovorila kako joj zvuči glas.
Pružila je svoju nežnu ruku, glavu nakrenula malo i osmehnula se: “Ćao, Antonina”.
Znao je da mora ostati pribran, hteo je da kaže znam, ali samo je brzo rekao Ivan. Naravno da nije znao kako joj je ime, ali kao da je sve ostalo znao o njoj. Kao da je odavno poznaje. Trudio se da se ne mrači, dok joj analizira lik. Brbljao je kao nešto, i pokušao da bude čak i vickast. Hteo je da pita, izvini imaš li mladež na gruduma?!
Njegova zamišljena devojka ga je imala. Čuo je i pre o takvim stvarima da je moguće, i da se dešavaju. Nikada nije verovao u to. Kažu poznajete se iz prošlih života. Čoveče, kao da je stvarno poznaje. Onda mora da ti prošli životi i postoje.
Brzo je hteo da ode od njih da ne bi izgledao kao potpuni ludak, kao neko ko je izgubio razum.
Od kako je bio mali u svojoj glavi je imao baš takvu devojku, ženu svojih snova. Često je maštao o njoj, ponekad je i sanjao. Ali da će je sresti toplog majskog dana u sred Beograda nije mogao ni da zamisli. Bože igraš se – motalo mu se po glavi. Ubrzo je pozdravio i otišao Bulevarom Kralja Aleksandra i seo u prvi sledeći kafić.
Sam sebi je ponovio “Ja’l je đavo, ja’l su mađije?
