Da ne volim 8. mart naučio me je stari zubar… Bila sam klinka, a on onako razbarušen sa sedom kosom i naočarima koje su mu neprekidno zamagljene, čačkao je nešto oko moje proteze.. U ordinaciji graja, sestre i doktorke sa punim rukama karanfila, čokolada, dezodoranasa, karmina… Smeju se, vrište.. Kažem vam, žurka čitava.
Moj doktor se po nekada nasmeši, nekada klimne glavom i svima viče – srećan praznik.. a kada okrene glavu vidim da prevrće oči.. Nasmejala sam se na to.. Primetio je i onda mi rekao tiho, “Slušaj devojčice, ja ne volim 8. mart”.. Još sam se više zakikotala..
“Koliko ti je godina”, upitao me je kao strogo..
“Devet”, rekoh k’o iz topa..
“Oooo, ozbiljne godine, da naučiš veliku tajnu.. Oči su mi bile raširene, čekala sam…
“Ne treba ti nikakav 8. mart, jedan dan u godini, ti ćeš biti žena, majka, već si nečija sestra, ćerka, zato traži da te vole i poštuju svaki dan u godini.. Ti si ta koja ćeš sutra rađati, nositi i podizati decu, ti si ta koja će držati porodicu na okupu, ti ćeš misliti i brinuti o svima.. zato nikako jedan dan u godini, već svih 365 zahtevaj pažnju i poštovanje”.
Godine su prošle, a ja se i dalje vodim tim rečima mog starog zubara… Ali eto, u ime svih onih žena iz prošlosti koje su morale da se bore da bi mi danas bile tu gde smo, srećan nam 8. mart… ali i svaki drugi dan u godini.. jer mi to zaslužujemo ❤️?
