“E udaću se iz inata”, rekla je.. Pa udaj se, briga me. ..
“Dobro, videćeš”, opet će.
Slegao sam ramenima.. Otišla je, nisam pošao za njom, a što – ne pitajte me.. jer ni sam ne znam. Možda ni ja nisam hteo iz inata.. I otišla je iz inata, a ja ostao da stojim iz inata u toploj večeri.. Dani su prolazili, ja nista nisam radio, nisam je tražio,gluvario sam malo po varoši, malo ubijao vreme.. sretao sam je ponekad, nije se javljala , nisam ni ja.. Samo smo prolazili jedno pored drugog.
Video sam prkos u onom njenom pogledu, nisam mario, mislio sam pustiće je bes kao i uvek.. Odužilo se ovo durenje evo kraj leta, a ona još se ljuti. Neka je, ljutim se i ja, pa nek’ vidi kako je to.. stalno nešto mora po njenom.. Evo dva puna meseca od one tople noći od kada je rekla udaću se iz inata..
I znate šta? Udala se, čuo sam večeras.. kažu otišla udala se.. Stajao sam opijen rečima, kao da mi neko izmače tlo pod nogama, zatetura mi se sve, a u grudima steže.. Krenuo sam hitro, ni sam ne znam gde, noge me odvedoše pravo do njene kuće.. Stojim, a u glavi tutnji -“udaću se iz inata!” I udala se.. prokleti inat.. Ženiću se i ja iz inata, zakleo sam se pred njenom kapijom.. Samo je stari Šarov zalajao, kao da kaze gadna stvar je taj inat.. I jeste deco, verujte meni starcu, manite se toga, jer ko će vam bolje o tome pripovedati nego ja, koji ceo vek provedoh u inatu iz inata..
