Opet pišem, punom snagom i brzinom.. opet kucam jako i inspirisano, varnice sevaju iz tastature, čini mi se. Osmeh stoji na mom licu a ja inspiraciju i ne tražim, našla ona mene i ne kani se da ode.
Kucam, pišem, preznojavam se, idu reči brže nego ruka. Izlaze i slažu se, nižu se same, red po red. U zanosu sam opet, stvaram jače nego ikada, opet pišem, opet se veselim i radujem. Kao malo dete sam, zapisujem, škrabam, izlazi samo. Ja sam samo prenosnik, provodnik, ide to samo iz srca kroz ruku, pa na ekran.
Kuca ovo srce jako, oči se cakle a ruka drhti, pritisak tutnji… Svest mi sužena, al ne marim, pišem, kucam, bojim se – staće. Staće i ruka i krv što pumpa. Srce se steglo pa mu milo, piše li piše, grči se od inspiracije, čini mi se poplavelo, došlo modro od krvi koja juriša u njega.
Lupa i udara, eno ga sve više, vidim postade ljubičasto, samo zato što ga neko inspiriše da nove priče ispiše.
