Molim Boga, možda za pogrešne stvari.. ali molim ga. Želim njegovu pomoć, jer sama izgleda ne znam.
Znam samo da ispravne stvari ne tražim, ali ne mogu više, popustila su moja trpila, umorila se – ovako je govorila stara baka Anka kada je u retkim trenucima sedela na hladnom kamenu ispred stare kuće.
Ruke joj drhtave, leđa povijena.
Ćuti, gleda u stranu a usta briše krajem marame. Kosa joj posedela odavno, oči upale, modre su.
Sine, grešna sam ti, ali molim Boga nek’ uzme mene ili njega, ne mogu više…
Pogled joj skreće ka skromnoj kući, unutra leži već treći dan njen pijani muž. Godinama on tako, pije i ne trezni se, upada u razna stanja, nekada polomi sve po kući, nekada polomi sebe padajući po raznim jarcima, a najčešće nju, Anku. Ona mu se nekako nađe uvek pod rukom. Dok je bila mlađa ćutala je i trpela, ali ne može više… umorile se stare kosti.
Ne vredi ti dete moje, ne mogu, pa mi grešna duša samo malo mira hoće, nek uzima Gospod, ako za milost zna, nek’ nosi mene il’ njega – šapuće starica, a oči joj pune suza. Mislim se, šta čekaš Gospode, stvar je jasna, da se ja pitam odavno bi… eeee, al’ ne pitaš se..
Spustim i ja glavu, pa molim Boga uzmi ga, možda je pogrešno.. al molim te Bože!
✨
