Ne mogu, ne mogu više .. boli i raspadam se. Tu, evo tu pritiska. Stislo, pa ne pušta, raspada mi se grudni koš.
Kao oluja koja tutnji i razara, krši grane i čupa korenje. Tako i u mojim grudima, cepa se, lomi.. kida oluja.
Trese se sve i boli.
Puno boli, ne mogu više.
Skupile mi se oči, pa i one žmure, samo jedna suza kotrlja se. Nije ni ona mogla dalje, nije mogla ni dalje, ni više. Pobegla, otela se iz grudi, iz srca… pa klizi niz obraz.
Ote se i uzdah, izađe i on, ni njemu se neće više da se steže i trpi.. ote se i ode, u vazduh u etar.
A za njim eto jecaja, eto suza, idu.. teku. Toče se iz očiju, a grudi cepaju se na dva i tri dela..
Kažem vam, ne mogu više, puno je to boli za jednu krhku devojku. Nakupilo se, pa moralo je da krene..
Plači, plači, i treba tako…
Jedino ćeš tako ozdraviti. I plačem, evo noć celu, i zoru preplakah i jutro maglovito..
A hoću li ozdraviti? Ne znam, nadam se.. jer Dunav nije video skoro toliko vode koliko ove moje oči..
✨
