Devojčice uvek vole Snežanu ili Pepeljugu, ja sam izgleda naopaka, oduvek mi se sviđala Bel. Tako je drugačija. Rekli bi obična. A da li je? I šta mi se to kod nje dopada? Možda njen pomirljivi karakter. Nežna ali svoja, odlučna da u svemu vidi dobro. Nije naivna kao većina princeza, naprotiv mudra je. Ume da zavoli i da da sebe.
Bel ti daje nadu.
Sličnija je bilo kojoj ženi, nego i jedna heroina našeg detinjstva. Hrabra i odvažna, preuzima odgovornost na sebe. Kao naše mame, bake, tetke. Voli svoju zver i prepoznaje dobrotu u toj masci bezosećajnog muškarca. Zar i to ne liči na našu balkansku ženu?
Smeje se tako sanjalački, ali oprezno. Sa tlom pod svojim nogama. Ja volim tu princezu, baš zato sto podseća na dame iz moje okoline. Možda i što podseća na mene. Stoji čvrsto pred vetrom života, odoleva i smeje se. Trudi se da svoje okupi oko sebe i razume svakog što je ljut, pun obaveza, problema.
Stojimo sve mi tako i maštamo, ali od odgovornosti ne odustajemo. Treba li zbog snova? Ne znam da dam taj odgovor.. Nadamo se čaroliji, kao u bajci. Jesu li tako i naše mame i bake? Sigurno jesu, jer život ništa novo ne izmisli, a da neko pre nije to proživeo. Nekada se o tome ćutalo, bilo je sramota govoriti. A ja evo pišem i delim sa vama. Oslobađam sebe, a i sve njih tog tereta.
Za Bel, za bake, za mame, za sve zene…
