Ne razumete vi.. volim Mesec, lola stara. Noću svetli, pa svašta vidi, tajne svakakve i zgode i nezgode. Vidi, ali ćuti. Mirno i dostojanstveno, tih je pa mi prija.
Čini mi se samo se smeška, gleda i virka. Znam, namigne mi često, razumemo se mi. Nije lako nositi breme staro milionima godina, nije lako slušati tajna šaputanja i zaklinjanja. Nije lako dati noći svetlost, obasjati je, da nas tama ne pojede.
A još teže je kad jutro dođe i zora zarudi, kada sve postane veselo i svetlo, hajde ti momče pomeri se. Nije tvoje vreme, idi odmori se. I ode Mesec, opet ćutke, bez reči, skloni se i prepusti tron drugom bratu Suncu.
Neka ono svetli i neka ono kupi zasluge. Mesec lola stara, šešir nakrivi, zazvižduće po koju i u stranu se makne.. nije on za hvalospeve, više voli tiho, i mirno. Valjda navikao tajno, lagano, prija mu tišina i spokoj noći kada samo on daje svetlo.
Kada, da njega nije, ništa mrak onaj najgušći razbilo ne bi.
Pa pitam se nekada ko li jače sija? On ili njegov pobratim? Znate, noć je gusta i teška, treba puno svetla da bar malo se koji zrak probije. Ali neka, takav je on, Mesec, skroman, običan momak, ne treba mu puno slave, zadovoljava se što ga spomeneš u nekom stihu ili priči .. Nasmeje se i namigne, čujem ga kada mi šapće.. hej, ne brini idemo dalje..
✨
