Nemam ti kada, pospana sam, umorna.. nemam ti kada. Ne vuci me za ruku, ne drmaj, ne cimaj.. ne mogu, odneli me vragovi, đavoli, šejtani.. Kako god ih zvali..!
Odneli me i nose, mrzovoljna sam, hodam čupava, bolje reći tumaram.
Vučem se kao prebijena mačka, jer života nema u meni, nestao, iscureo.
Sada sedim tu, u ovom hladnom stanu, zurim u kutiju spakovanih slika, treba ih baciti.
Telefon mi smanjen, jer neću da odgovaram na učtive poruke.. kako si? .. uz tebe sam.. izdrži.
Ostavite me, pokrijem se po glavi i spavam, roletne su spuštene.. tako je bolje. Ne zovite, nemam vam kada, ne budite, ne cimajte, pospana sam i spavaćica mi nije ispeglana, a i frizura nije neka… Pustite da me odnesu moji vragovi, jer kad neće mali anđeli, hoće mali đavoli… rekoše davno!
