Opet ona, opet se smeje, opet kosu zabacuje onako kako samo ona ume… Hoda lako okupana toplim prolećnim suncem, gazi beogradsku kaldrmu visokom štiklom, glava joj podignuta, mislim što bi rekla moja baba da nosem nebo para.
Hoda i smeje se, a pogled sakriva iza velikih tamnih naočara.. Džabe golubice moja pokazuješ tu nisku bisera od zuba, džabe osmeh, jer znam te, poznajem ti dušu setnu i tananu..
Potrošile te gradske noći i stari mangupi, uzeli ti sve pa i srce..
Sve što je ostalo je samo spoljašnja školjka koja sija lažnim sjajem. Nema odavno ničega u njoj, nema bisera, nestao i izčezao. Ostao samo oklop koji još po nekog zavara, kao kad se deo školjke nađe na Suncu plaže koju je more odbacilo, jer nije bila vredna da se skriva u dubinama, jer nije umela ni znala kako da sačuva svoj biser, svoju unutrašnjost, svoju dušu…
