Plašim se ptica i visine. Ptica? Čudan strah, zar ne? Možda baš zato što one znaju da lete i što su visoko, što je njima visina prirodna, dođe im kao normala a ja se tako bojim. Plaše me njihova krhka tela i mala srca, bojim se stisnuću ih, pa ću ih udaviti.. Ne volim kada rašire krila i prhnu, pa polete nebu pod oblake.. Tada uvek se uznemirim, srce mi se uzlupa.. razmišljala sam što tako..?
Možda sam ljubomorna, a možda i tužna što ja to ne mogu..
A i kada bih mogla puklo bi ovo moje srce zbog straha od visine.. Zato valjda ptice i imaju malo srce, pa se ono skupi i stisne kada su gore visoko. Ovo moje veliko bi stalo i izdalo. Izgleda slabo je, jer kada samo pomislim na te visine i pogled od gore, ono se uznemiri i lupa kao da hoće napolje…
Izvinite drage ptice, nije do vas.. do visine je, da ne kažem do mog srca je..
