Ovu priču moram, realno nije zaslužila, ali moram jer dugujem mojoj divnoj grupi. Skupini čudaka koji smo se našli na istom putu i od tada koračamo onako složno.. A krenula je priča, nekako ovako..
Ćaskamo mi na viberu, kolektivno sve, svaka ubaci po svoje nešto od prethodnog dana, života.. ko zna čega još.. I dođemo, Bog sveti će znati kako do tebe.. više te se ni ja ne sećam. Krenem da opisujem naše dane u srednjoj, gde smo sedeli, kako smo bežali sa časova i visili u obližnjem kafiću, da si me uvek čekao ispred učionice, i onaj prozor gde smo sedeli..
Ispričam ja tu na brzaka ko smo bili, šta smo, kakav si ti bio, ko se sve ložio na tebe i slično.. A one će hajde sada priču, odmah na inst. pa stavi priču.
Zasmejem se, ma rek’o jok, ne ide on u priču, ma kakav on, nikada mi nije ni bio važan.. realno i nije više neki frajer, dva propala braka, Bog te pitao koliko dece, oćelavio.. Šta će mi on u pričama?
A i da vam pravo kažem i ne sećam ga se baš, nije to ni bila neka ljubav..
Bio je onako, između, kad me onaj moj ostavljao, da mi služi za hir, da me teši i vida rane. Smeju se one, smejem se ja.. pa onda razmislim, a što ne bi u priču? Ako su mogli svi oni loši, što su kidali mi i lomili srce, što ne bi mogao i ti?
Ako ništa drugo uvek si bio tu da me tešiš, a i da teram inat sa tobom, onom “mom”.. ??
