Uhvati me frka, prolazi život, dan za danom, godina za godinom, a gde sam ja to bio, šta sam uradio? Stežu teške misli, nisi ništa postigao, u dugovima si, kreditima.. deca mala.. Steže nešto moj vrat svaku noć.. i kao da mi se kezi u lice.. šta si postigao, šta si zaradio???
Ćutim, znojim se..
Mislim se.. pola života već iza mene.. radim, ćutim.. svako jutro i dan idem na posao.. uveče umoran, a ono ništa.. skroman stan, auto i gomila dugova. Otplaćuj letovanje na rate, pa frižider, gume treba da se menjaju.. kasnim sa vrtićem.. reče mi žena trebaće nove jakne i čizmice deci… ležim i znojim se.. steže ta sila sad više ne samo vrat, već i grudi.. čini mi se uzima mi vazduh iz pluća. Šta si stvorio, šta šta, tutnji u meni.
Ustajem, hodam po kući, mislim se a nemam šta da smislim.. A onda začujem nežne korake kroz hodnik “tata tata uplašila sam se, dođi uspavaj me.“ I tata je sine, ali samo za momenat… Nema tih kredita, dugova, čizmica, ni bilo čega što mogu zameniti taj pogled.. lokne joj se još više ukovrdžale, oči pospane.. usnila, mila i mala.. ma savršena je…
Eto to sam ja stvorio.. pa malo li je???
