Nije se udala, udali su je, napisao je Selimović. Prolazila mu je ta rečenica kroz glavu. Dok je čitao “Novosti” naleteo je na njenu umrlicu – Mirjana Petrović rođ. Janković, i njena slika. Nemo je gledao u tekst ispod slike. Posle kraće i teške bolesti. Šakom je stegao svoju prosedu kosu toliko jako da bi ga zabolelo. Želeo je da ga nešto boli u tom trenutku.
Na suzne oči počeše da naviru slike.
Prvi dan gimnazije, bežanje sa časova, prva cigareta, ljubakanje iza škole… Bili su jedan od lepših parova u Petoj beogradskoj gimnaziji. Mirjana je stalno Dušanu pomagala oko matematike. Volela je tu prokletu nauku u kojoj se on nije baš snalazio. Često su ih na odmorima zezali, jer se nisu odvajali jedno od drugog. Stalno ga je dodirivala po ruci ili mišici. Smejala se njegovim glupim vicevima.
Imali su ozbiljne planove.
On u vojsku, pa na prava, a ona da studira matematiku. I na maturskoj večeri možda nisu bili najlepši, ali najsrećniji definitivno jesu. Te godine posle završetka gimnazije Dušan je otišao u Skoplje u vojsku, a ona ostala da krene na prirodno-matematički. U kasarni su mu dani prolazili sporo, bio je septembarska klasa. Lišća je bar za čišćenje bilo koliko hoćeš.
Mirjani se majka razbolela i ubrzo umrla, nije bilo leka, za dva meseca žena je preminula. Otac ostavši sam sa njom i sestrom, i nesnađen u svemu što mu je život naneo, izvršio je samoubistvo, mesec dana kasnije.
Pisala je Mirjana Dušanu o svemu tome, o teškim i mukotrpnim trenucima. Pokušao je i da pobegne iz vojske, ali nažalost su ga uhvatili. Dobio je mesec dana samice i produžetak vojnog roka. Nije mu to teško palo, ako su ga ulovili, izdržaće. Stalno je mislio o svojoj Mirjani. Pisma su sve ređe dolazila, nije joj zamerao, ima ona sada svojih briga.
Trudio se da bude dobar vojnik, i da sve ovo samo što pre prođe.
Imao je sliku u glavi njih i njihove kuće, znao je da kada dođe sve će biti bolje. On će je čuvati i pomoći joj. Dva meseca ni pisma, a njemu ukupno još toliko i ostalo do kraja vojske. Stizale su mu razglednice i slike od školskih drugova. Došlo je i pismo od Jelene, njihove nesuđene kume.
“Mirjana je otišla kod strica u Čikago, i ona i sestra, šta da ti kažem, rekla je da ti ne govorimo. Tako je bolje. Morala je… znaš, dugo je plakala…”
Šta? Šta? Šta? Kakav stric, kakva Amerika? Hladan tuš kao da je pao na Dušana. Zašto da mu ne kažu? Šta se dešava? Opet je pobegao, ali ovaj put je uhvaćen u vozu za Beograd. Kazna je bila strožija i veća. Osramoćen, ležao je u onoj istoj samici. Produžena mu je vojska još tri meseca.
Pomirio se sa svim tim.
Čuo je i od drugih razne priče o Mirjani. Jedni su je krivili, drugi branili. A on je nekako bio prazan, ravnodušan. Kao da je sve ubijeno u njemu. Vukao se po dvorištu, gledao mlade vojnike koji pristižu i pitao se gde je onaj mladić što je došao u ovu kasarnu pre više od godinu dana? Da li ga je sve to ubilo ili tu negde čuči u njemu?
Mirjanu više nikada nije nazvao, prava nije završio, išao je na ekonomiju. Na četvrtoj godini sreo je lepu Maricu iz Bosne i sa njom se oženio. Dobio je dva sina. Ćutao je on o Mirjani, ćutali su drugi. Jednom je čak i sreo u Mažestiku, bilo je to možda pre 10 godina. Leto, on sa svojom porodicom na nedeljnom ručku, kad ona za drugim stolom. Veliko društvo, nešto su slavili.
Bila je ista, starija, al’ ista.
Zaledila se kada ga je videla, sećao se tog pogleda. Zakopao mu se duboko u dušu. Nije hteo da joj se javi, nije ni ona njemu kada je pošla za Čikago.
